Pogledaj ti samo ovaj sastav: porno glumice, lopovi, kriminalci, prostitutke, hoštapleri, prevaranti...

Piše: Ervin Spahić

Iako smo malo lutali, ipak smo na vrijeme stigli na Farmu, originalnu Farmu magaradi u Martinićima. Bješe lijepo popodne pri kraju ljeta. Nikom od pozvanih nije bilo svejedno hoće li ili neće stići na vrijeme. U pozivnom mail-u je lijepo pisalo: -Ko zakasni, njegovo ime nosiće sledeći nabavljeni magarac/ica...

Kolega sa posla, inače vlasnik farme, objašnjava mi da u ovoj zajednici ima 25 hajvana. Na moje pitanje kakva je polna struktura, odgovori mi: „22 magarice i 3 magarca. Trenutno sam sklonio jednog magarca jer kad se magarice pare hoće da se poubijaju, to je takva krvava borba skoro do smrti”. Što ti je hajvan, 22 magarice.

- A koja je cijena ovih divnih životinja (jer kakvih ima insana one taj epitet mogu sa razlogom nositi)?
- Kad sam osnivao farmu, kretala se oko 25 eura, a sad je od 100 do 150 eura.
Tržište bajto: ponuda i potražnja. Domaćin mi poimenice izdeklamova imena magaraca/ica, i objasni da je nekima dao imena svojih prijatelja, a među ovim hajvanima njegove miljenice su Azra i Drina. Bi mi milo što smo stigli u zakazano vrijeme.
- Ne prođe malo stiže nam drugi kolega, a zacenuo se od smijeha.
- Šta je Saša upitah ga?
- Šta si se zacenuo?
Kad se malo pribra reče:
- Pitam ja jednog mještanina: Oprostite đe je ovde „Farma magaraca"? A on mi mrtav hladan veli: „Đe god da pođeš nečeš pogriješit. Veliki je broj takvih farmi u Crnoj Gori, a magaraca koliko hoćeš, počevši od mene."
Svi se smijemo, ali uskoro saznadosmo i za razlog njegove ovakve reakcije. Dolazili danas aktivisti vladajuće partije i tražili da ih podrže na predstojećim izborima, a oni će im za uzvrat asfaltirati put, koji je zaista u lošem stanju.
Blago magarcima njih niko ne dira, zbog poznate činjenice da ova životinja nikada ne mijenja mišljenje.
A pun je dunjaluk onih koji bi da vam nameću svoje mišljenje, nekad argumentima (što je rijetka pojava ), nekad prijetnjama i ucjenama (nije rijetka pojava) ili nametanjem mišljenja uz novčanu potporu (veoma česta pojava).
Sve ove pojave izražene su na našem području naročito uoči izbora.

Znam da se prodaje ovca, kakvo magare ili goveče a da se prodaje insan i da sam sebe prodaje to nijesam čuo. Pa još odredi sebi cijenu. Ali ne može se prodati više od 250 eura pa makar četvoronoške išao.

Priča mi jedan ahbab đe je jedan sebe prodavao za 150 eura , a za baba iskao 300 eura.
-    Pa dobro- rekoh ja- hesapim da je to činio iz poštovanja prema babu.
-    Ma jok, nego kad ga upitaše kako za sebe ište 150 eura a za baba 300 eura, on im odgovori da je ljetos babu ugradio nove zube, pa treba tu investiciju da povrati.

Što se tiče nekih naših ljudi u dijaspori, e oni su posebna priča.

Umre babo ili majka, ili neko od rođaka, oni preko vajbera ili mesindžera hatar izjave i pravdaju se da ne mogu doći zbog posla, bolesti, daljine ili nekog drugog razloga.

Kad im ponude 250 eura i plaćenu povratnu kartu, toliko se užele baba i majke da ne mogu iščekat da ih vide. Nisu ih babo i majka zadužili, no ovi od čijeg su dobra pobjegli.
- Šta li bi uradili da ih zovnu na Farmu, pita me životna saputnica - ne na ovu u Martinićima no onu iz TV zastiđa?
- E moja hanumo, šta vakat donese. Došo zeman da se insani prodaju ko na stočnom pazaru, hronike da pišu oni koji su iz mišje rupe posmatrali dešavanja devedesetih. Dok smo ih ubijeđivali da nos promole van, taj vakat izgubismo. Dok smo ih hrabrili da izađu među narod i da više nema opasnosti, da je "Dejton" potpisan, grdnu smo muku imali. A da nijesu se živi smjeli čut, a sad zabičili te hoće svoje mjesto u historiji. Izgubljeni i dezorijentisani neku svoju istinu ištu. Davno je narod reko: „Ćoravom namigivat i gluvome šaputat zaludan je posao". Poslije svake bitke đenerala mlogo a kapa još i više - nek se nađu zlu ne trebale, vele. Nepismeni knjige pišu, đeca se preko čehrećitaba (facebooka, face-lice, čehre; book-knjiga, ćitab) druže, Vehbija riješio da promijeni ime, jer zazire dunjaluk od njega, dok on objasni da nije vehabija nego Vehbija, sagovornik uteče. A vidiš li, moja drugo, i ovaj rejaliti program "Parovi" e tako ti je na onom drugom i vječnom dunjaluku. To ti je, ja mlim, ekskurzija iz džehenema (pakla) došla u dženet (raj).

Pogledaj ti samo ovaj sastav: porno glumice, lopovi, kriminalci, prostitutke, hoštapleri, prevaranti, pa još kad im nako vjenčanje hujdurisaše, jado moj, biranije svatova ka ovih davno ne gledah. Načinjeli i novo zanimanje "starleta" e čikam toga ko će se pohvalit da mu je bijača ili majka bila rospija, osim ako ovaj naš "Crnogorski rječnik" nema neko drugo tumačenje. A sjećaš li se ti, Allaha ti, da li se ko zapali iz protesta kad se usvojiše ovi grb i zastava Karadaga. More biti da sam ja zaboravio ili me pamet ne služi, te se ne sjećam, no me strah da se deset godina kasnije neko naknadno ne zapali jer mu nijesu po volji a toga se sad prisjetio. Nego i ja zanovijetam puno. Pristavi kahvu i zatvori taj pendžer, vidiš koja studen uđe u sobu, namah ću dobiti reumu da fildžan neću moći rukom dohvatiti.

Najgore je u životu kad ne znaš šta hoćeš. Tumaraš bez cilja i smisla. A prolaze samo prazni dani, hefte i godine. Učmala sredina te uvuče u svoja njedra pa ti ne da ni kroka. A život je kratak, koliko se obrneš a on prošao. A starost dođe i ne pita. Tad je kasno za novi početak. Ostaju samo kajanja i sjećanja. Kaje se onaj ko nema lijepa sjećanja. Da te život zagrli moraš mu raširiti ruke, „jer svi smo mi anđeli sa jednim krilom pa letjeti možemo jedino zagrljeni”. Ne treba plakati za onim što je prošlo, jer se vratiti neće, treba učini sebi sadašnjost ljepšom, kako bar ona ne bi bila još jedno kajanje u budućnosti.

Buridanov magarac je nastradao, zato što nije mogao da se odluči između dva plasta sijena, a neki insani se veoma lako odluče između: obraza i 250 eura.

Nešto kontam, onako ko za sebe, da li i na onom drugom dunjaluku ima magaraca kao na ovom? Ono znam da na ahiretu nema izbora ni partija ali za magarce nisam siguran. Iskren da budem nešto i ne hitam da to saznam.